• Art

Učila sam da čitam na Princu Valijantu

Jelena Đorđević, strip ilustratorka

by Marko Sinadinović / 04.12.2019 -> 13:18:39 / 1575 views

Jelena Đorđević, Nišlijka, dama u svetu stripa, nagrađivana ilustratorka i psiholog po struci.

Jelenu zatičem u velikom poslu: „Đavo“ sa Željkom Obrenovićem, „Peta Žica“ sa Branislavom Jankovićem, „Only Time“ koji potpisuje njen suprug Daniele Giardini, „Killer Snowmen in Williamsburg“ sa Erick Freitasom, kolor za norveški „Ontonauts“ i grafika za jednu video igru.

U svoj svojoj kreativnoj gužvi, Jelena je našla vremena za razgovor na Bunaru, na čemu smo joj veoma zahvalni.


Da li te je neki određeni naslov inspirisao da se baviš stripom?

Mislim da je želja da crtam stripove kod mene oduvek postojala. Kad kažem oduvek, mislim od kada se sećam, ako uzmemo u obzir da sam učila da čitam na Princ Valijantu Hal Fostera koji mi je neko doneo kao poklon za rođendan, ona divna velika izdanja, i stripovima iz Politikinog zabavnika. Sve što je strip bilo mi je oduvek privlačno. Kasnije, kada sam bila malo veća, mislila sam da je Inkal serija Mebijusa nešto najlepse na svetu. Da je namera bila jača, verovatno bih upisala likovnu akademiju, ali u moje vreme aspiracije su bile drugačije, moja generacija (X) je veoma cenila akademsko obrazovanje, a svoje umetničke sklonosti sam smatrala nečim sto mi je vec dato, privlačile su me oblasti koje nisam jos istražila, novi sistemi znanja, tako sam se nasla na psihologiji u Beogradu. Ali nikada nisam prestala da crtam, to je sastavni deo onoga što jesam.

Da li se van struke tokom tvojih početaka osećala averzija prema tvom pozivu?

Promena profesije je, u mom i u slučaju mnogih ljudi moje generacije, adaptacija na opstu situaciju i u tom smislu dobra stvar, tako da nema tu nikakve averzije. Smatram da sam bila dobar stručnjak, ali kombinacijom ličnih pogrešnih životnih odluka i situacijom sa nezaposlenoscu i nepotizmom u zemlji, stvari su naprosto krenule u drugom pravcu. Možda taj pravac u mom slučaju više odgovara setu sposobnosti koji imam. Mozda sam zato i bila osetljivija, kada je bila reč o mom klincu, da ga podržim da isprati svoj prirodni potencijal, pa se sada uspešno bavi muzikom. Da bi se dostigao profesionalni nivo u bilo kojoj oblasti, potrebno je uložiti puno vremena i rada, a životni vek nam je, nažalost, ograničen.

Strip kultura se pretežno vezuje za mušku populaciju, da li deliš taj stav ili smatraš da novim uzdizanjem strip heroina iz Marvel i DC su se stvari promenile i da je strip postao prijemčljiviji ženskoj populaciji?

Ja sam žena i strip mi je oduzek bio prijemčiv. Znam puno žena koje imaju isti doživljaj, tako da smatram da je „prisvajanje“ stripa od strane muškaraca neka manje-vise lažna slika koja nam je nametnuta. Isto važi za video igre. Mislim da su ljudi generalno kompleksniji od tih uprošćenih podela. Ne vole ni svi muškarci stripove, niti su svi gejmeri, sve je do osobe.

Druga stvar je kada se forsira jednakost od strane ljudi koji to ne osećaju stvarno, pa naprave više štete nego koristi. Pa se onda beli dečaci osete ugroženo i nastane cela drama oko diverziteta. Diverzitet je prirodan i poželjan, može samo da obogati stvar na kojoj radiš. Ali to je već mnogo složenija priča, u kontekstu političkih i socijalnih kriza, u kojim slučajevima i situacijama se „drugačiji“ ljudi doživljavaju kao pretnja.

Treća stvar u vezi sa ovim je promena koju pozdravljam, a to je da seksualizacija bez reda i smisla u stripovima postaje stvar prošlosti. Ne može više i pozadina i poprsje u chain mail bikiniju u istom kadru na istoj figuri da prođe bez toga da izazove pažnju ili podsmeh. To nije isto što i cenzura, niti znači da ne treba da bude ničeg seksualnog u stripovima, naprotiv. To samo znači da ne moramo da smatramo ideale 12-togodisnjaka bez direktnog poznavanja anatomije ljudskog tela standardnom u stripovima. E sad, ako je neko nostalgičan za tim i branio bi to, postoji toliko podvrsta za sve vrste fetiša, da to ne mora da bude mainstream da bi uživali u tome u danasnjem svetu, i ne treba da bude, po mom mišljenju.

Ja se ne trudim aktivno da budem feministkinja, već da mahom gledam svoja posla, ali nakon iskustava sa reakcijama okruženja na čak i pomen reči „žena“ i „strip“ u istoj rečenici, postala sam svesna da to nije problem koji mogu da ignorišem. Postoji duboki prezir prema ženama, ranije sam mislila da je to preterivanje, i da nije bas sve tako, ali na žalost jeste. Mala napomena je da sam ovakve reakcije na žene doživela lično isključivo na domaćem terenu, nikad u radu sa strancima.

Tokom svoje karijere radila si na različitim žanrovskim projektima, vrlo si raznovrsna u izrazu, te me zanima tvoja percepcija stripa iz ugla konzumenta, da li strip treba i dalje da mu ekskluzivno pruži zabavu odnosno da li treba i da ima emotivni uticaj?

Mislim da uvek ima mesta, čak i ako je projekat komercijalan, za malo „dubine“, to je dodatna vrednost. Ali tu je veština naracije, da to ne bude nešto „nabijeno na nos“, što deluje vestački, već da bude uklopljeno u radnju. Da li će to biti emotivna reakcija ili vrednosni stav, ali mora da bude utkano sa veštinom u „meso“ priče. Kada toga ne bi bilo, niko ne bi ni čitao stripove.

Poznato je da su strip scenaristi vrlo sujetni i izbirljivi u pogledu ilustratora svojih zamisli, da li voliš da sarađuješ sa scenaristima koji imaju jasnu viziju od koje ne odstupaju ili preferiraš najširu moguću slobodu u izrazu?

Moji scenaristi su svi sjajni i svi su različiti takođe, u načinu rada. Od toga da imam potpunu kontrolu nad celokupnim materijalom, kao kad radim sa Branislavom Jankovićem, češće razlože scenario na table i panele, kao Željko Obrenović, na primer, a neki su vrlo specifični u pogledu rasporeda i sadržaja panela. Samo moj suprug Daniele Giardini za sada radi grafičke layoute za svaku stranu kad piše za mene, ali on je ilustrator takođe, pa mu to nije problem. Ja volim svaku od ovih vrsta rada, kad imaš slobodu, više je posla, ali i vise kreativnosti, kada je sve definisano, efikasniji smo i bolje se razumemo. U svakom od ovih slučajeva, feedback i komunikacija su presudni, a ne postoji ništa lepše od osećaja da se nesto zajednički stvara.

Inače ne mislim da su scenaristi posebno zahtevni i izbirljivi, mislim da je njima teže da pronađu dobre i odgovorne crtače i veliki deo obaveza, kao plaćanje i marketing, tradicionalno pada na njih.

Narativ stripa se odvija u glavi scenariste, da li mu kao ilustratorka pristupaš diskretno, panel po panel, ili u dahu ilustruješ cele stranice?

Dok scenarista nema pun scenario ispisan, nema ni rada. Ono „ja imam ideju“ je za amatere, to su neozbiljne stvari. Kada se dobije scenario, ja volim da radim stranu po stranu, inače mi postane dosadno. Znači prvo, dizajn karaktera, potom layout skiciran (to je ona plava olovka) koji ide na proveru, potom tuširanje, provera, pa kolor. To je moj uobičajeni proces. I tako za svaku stranu. Ne može panel po panel, jer paneli su besmiseni van konteksta cele stranice (layout-a).

Uobičajena je predrasuda da strip ilustracije imaju isključivo dekorativnu svrhu i da ne služe ničemu do vizuelnom užitku čitaoca stripa. Verujem da mi možeš dati neke kontra-argumente na ovu predasudu.

Pa ne znam da li je baš tako jednostavno, ali bez dobre priče, lep crtež je samo serija dobrih ilustracija i neće držati pažnju nikome. Sa druge strane, postoji taj meta-doprinos naraciji, koji je jedinstven, kao i kod filma. Najbolje je kada su obe stvari u skladu.

Kakav je tvoj stav o digitalnoj formi stripa? Čini se da preuzima primat od papirnog formata.

Mislim da tu nema prave konkurencije, više mozda kod knjiga, koje lagano možeš danas da čitaš elektronski, dok za strip ipak printano izdanje ima veću vrednost. I naravno ako ne govorimo o novim formama webtoon-a i slično, što je sve dobro.

U kojoj meri ispoštuješ kompjuter u svom radu?

Ja radim potpuno digitalno. Ranije sam samo kolorisala digitalno, ali kad se pogleda svo vreme koje ti treba da „očistiš“ skeniran crtež, a i linije nisu savršene (što nekome odgovara, u zavisnosti od stila, ja ne volim mrlje i bleed od mastila), zaista ne vidim razlog da se fizički tušira. Često se navodi kao razlog da možšs kasnije da prodaš originalne strane, ali sudeći po tome koliko ih ja prodadoh do sada, i nije neka šteta.

Možeš li mi reći odakle crpiš inspiraciju, iz aktivnog života ili mira nekog svog gnezda?

Ne izlazimo iz kuće osim kad moramo. Gnezdo nam je napravljeno od raznih ekrana i kablova. Super je.

Evropski strip poseduje neke od najboljih naslova, sa visokom kulturološkom vrednošću, ali to očigledno nije dovoljno da stane na crtu komercijalno orjentisanom američkom stripu?

Ne slažem se, pošto se radi o dva potpuno drugačija pristupa, koji skoro pa da nemaju veze jedan sa drugim. I po poslovnom principu, a i kulturološki. Značenje stripa u Americi je vrlo specifično i njihovo tržište takođe. A onda imamo i mange, koje su opet vrlo specifične na drugaciji nacin, i takođe ogromno tržiste. Mi ovde kao nešto mislimo da je evropski strip superiorniji od drugih, prosto zato što ga poznajemo bolje, dok je u stvarnosti svet jedno veliko mesto. Ako bih morala da biram stranu, biram indie produkciju, bilo koje zemlje.

Strip scena u Srbiji i regionu? Koliko je značajan festival „Striporama“ za jug Srbije u smislu decentralizacije?

Striporama je odlicna, pošto bar u nekoj meri donosi ljude van uobičajene rotacije na festivalima. Mada razumem da je to teško, pošto nas nema baš puno, pa se isti ljudi vrte sve vreme. Kao ja na Striporami. Ali kako me niko drugi ne zove nigde, ja mislim da je odlična. :D Šalu na stranu, dobar je festval i privlači pažnju publike sve više svake godine, sto me jako raduje.

A u Srbiji strip nije nešto posebno centralizovan, pošto nije ni na nivou neke jače organizacije. Mi imamo problem sa profesionalizmom, gde se brka entuzijazam sa radom. Mnogi vole strip, niko ne želi da pomisli da plati crtače i pod tim motivom „ja volim, pa radim za džabe“ obesmišljava se profesija. Onda dobijemo produkciju koja ne prati tržiste, izdanja koja niko ne kupuje, pošto nisu pravljena za tržiste, vec „iz ljubavi“. To onda nije posao već hobi.

Nedostaje nam raznovrsnost ponude, žanrovski smo siromašni u produkciji, što moze da stvori pogrešnu sliku kod klinaca da, recimo, ako hoćeš da crtaš stripove, moraš da crtaš zmajeve i vitezove. No, postoji internet, tako da je to još i najmanja briga danas.

Marvel i DC? Da li si ispratila filmske i serijske univerzume ova dva sukobljena giganta?

Uvek ispratimo i posle dva dana ničega se ne sećam više, osim da je bilo manje ili više grozno. Osim Doom Patrol, to je bilo sjajno.

Da možeš da izabereš, koju supermoć bi želela da imaš?

Teleportacija - pošto ne volim da putujem a volim da stignem.

Marko Sinadinović

Stručnjak za digitalni marketing, gejmer, pijanista i kolekcionar stripova.

Ostavite vaš komentar

Back to top