• Art

Srđan Đurđević, knjižara Bulevar Books

KULTURA KAO KOMPROMIS

by Bojan Božić / 22.01.2020 -> 10:45:19 / 764 views

Zaista ne volim pretencioznost i isticanje ličnih afiniteta u tekstovima. Naročito u svojim. No, kako smatram da su književnost i muzika stubovi nosači svake zdrave ličnosti, dajem sebi opravdanje za nešto slobodniji pristup u kreiranju ove priče. Jer, mnogo je knjižara oko nas, ali samo jedna svira. I to dobro, gromoglasno. Nakon prve kupljene knjige u Bulevar Booksu, znao sam da ću većinu literature nabavljati upravo na tom mestu. Nakon prve kafe popijene u "knjižari", tamo sam se osećao kao kod svoje kuće. A nakon prvog koncerta, kroz glavu mi je momentalno prošao stih iz pesme "God Is A DJ" engleskog sastava Faithless: "This is my church. This is where I heal my hurts".

Milan, Marko, Srđan i još šestoro "nezamenljivih" zaslužni su za ovakvu koncentraciju kulture na jednom mestu. Svi su dobro upućeni u književnost, pa će vam brzo i lako preporučiti naslov u skladu sa vašim senzibilitetom. Doneće vam espreso, čaj ili neko drugo osveženje. Ili vas informisati o predstojećim svirkama u knjižari. Sve se zasniva na poverenju i prijateljskom odnosu sa kupcima i posetiocima, pa je "navlačenje" na knjižaru sasvim normalna stvar. Čak i za imena poput Slobodana Tišme, poznatog novosadskog pisca i osnivača kultnih bendova Luna i La Strada, koga gotovo svakodnevno možete videti u Bulevar Booksu. Više nego dovoljno razloga za razgovor sa Srđanom Đurđevićem, jednim od suvlasnika knjižare.

Kako je krenula ideja o Bulevar Booksu kao multimedijalnom prostoru? Je li od starta bilo zamišljeno da to bude i mesto gde se može popiti kafa i doći na dobar koncert?

Knjižara postoji od 2011. godine, kada je bila na drugoj lokaciji, a u centar Novog Sada smo se preselili 2017. godine. Imali smo i ranije ideju o takvom konceptu, ali strukura prostora nam to nije dozvoljavala. Tako se ovde realizovala ideja koja je dugo bila u zametku, a to je da se spoje dve stvari koje najviše volimo: knjige i muzika. Ugostiteljski deo je podrška knjižari kako bismo opstali u vremenima nezgodnim za knjigu. Svakako, ovo je primarno knjižara, a muzika i piće su na toj sceni "prateći vokali".

Osim tih dodatnih sadržaja, šta je drugačije u funkcionisanju knjižare na staroj i novoj lokaciji?

Uglavnom, razlika je u tome šta ljudi čitaju u ovom i onom delu grada. Tamo (Bulevar oslobođenja) je bilo prilično šareno, pošto je to gusto naseljen kraj, a sada smo u samom centru grada, na prolaznom mestu. Ovde se kupuje ozbiljnija literatura, jer ljudi dolaze namenski, dok su na staroj lokaciji u knjižaru svraćali usput. Primetan je pad prodaje dečje literature. Na Bulevaru je toga bilo mnogo više zbog veće naseljenosti, više je mladih parova dolazilo u knjižaru. Iako od početka, pored koncerata i književnih večeri, postoji i dečiji program subotom "Čitanjac", gde se deca od malih nogu upoznaju sa čitanjem i ambijentom knjižare, i dalje na novoj lokaciji kuburimo sa prodajom dečije knjige. No, lepo je kada nakon devet godina prepoznaš nekoga od te dece sa "Čitanjca", sada već tinejdžera i srednjoškolaca, kada se vrate u Bulevar Books sa ugrađenim "životnim kodom". Pored toga, na novoj lokaciji je kulturna produkcija (koncerti, književne večeri...) mnogo naglašenija, jer se odvija praktično na dnevnom nivou.

Kako se jedan ozbiljniji bend "spakuje" u prostor knjižare i binu dimenzija 4x3 metra?

Pa, dobro, bina i nije toliko problematična (smeh). Mnogo veći problem je ovaj prostor ispred, gde može da stane 140 ljudi. To nije baš ozbiljan prostor za veliki broj bendova koji su ovde svirali, a imali smo skoro sve poznatije bendove iz regiona izuzev, recimo, Partibrejkersa, Repetitora i Obojenog programa. Za oko dve godine imali smo preko 130 koncerata, što je zaista impozantan broj. Krenuli smo prilično stidljivo, sa solo nastupima kantautora i nismo zamišljali da bismo na spratu knjižare mogli da imamo i veće koncerte kompletnih bendova. Na otvaranju Bulevar Booksa nastupili su Kanda, Kodža i Nebojša, na čemu smo im neizmerno zahvalni jer je taj koncert baš odjeknuo u javnosti. A, opet, sve to se dešavalo na prostoru ispred ulaza u knjižaru. Prvi koncert unutar knjižare održao je Kole iz Velikog prezira i tako smo došli na ideju da se ponekad napravi neka svirka. Nakon njega samostalno su nastupali Ana Ćurčin, Ilija Ludvig, Bojan Slačala... Prvi veći koncert unutar knjižare održao je Rambo Amadeus, kome smo isto tako zahvalni što je razumeo našu ideju da se celokupnim konceptom knjižara otvori što širem krugu ljudi. Zašto? Jer ljudi koji ne čitaju knjižaru doživljavaju kao bauk, kao neki dosadan prostor u koji dolaze neki dosadni ljudi koji se bave samo sobom i literaturom.

Koliko si zadovoljan posetom na književnim večerima i koncertima?

Ne možemo se pohvaliti bogzna kakvom posetom na književnim večerima, mada ima i izuzetaka, naravno. Nisu čak ni svi koncerti previše posećeni, jer ova vrsta muzike koju u knjižari forsiramo prilično je marginalizovana, nema je u medijima, za većinu tih bendova ljudi nisu ni čuli. I oni koji dođu prvi put, slučajno se zateknu u prolazu, budu oduševljeni činjenicom da tako nešto postoji. Mlade ljude ne treba kriviti za takve trendove. Oni bauljaju gradom, idu na određena mesta po inerciji, za nekom devojkom ili momkom koji se svima dopadaju. Prosečna starost posetilaca koncerata u knjižari je između 30 i 40 godina. Veoma je teško doći do mlade publike, zapravo do publike uopšte. Treba platiti kartu, piće, knjigu... A knjiga je danas ljudima luksuz. Ne možemo očekivati da neko kupuje knjige ako istovremeno ide u pocepanim čarapama. Onda nije ni čudo što su ovakvi prostori u zamiranju. Zbog toga smo zahvalni bendovima na razumevanju naše ideje, što baš zbog toga i dolaze, da bi nas podržali. I oni se odriču mnogo toga, jer mi nemamo dovoljno sredstava za njihove potrebe. Sve je to naš uzajamni kompromis kako bismo dali doprinos očuvanju ovakvih prostora. I kulture uopšte.

U svakoj knjižari, pa tako i kod vas, ima raznolike literature: romani, rečnici, beletristika, dečija knjiga, naučna literatura... No, muzički program u Bulevar Booksu je sasvim specifičan i jasno definisan. Šta je uticalo na takav izbor?

To su, uglavnom, lične preferencije. Bez ikakve ideje da sugerišemo ono što mi volimo i slušamo. No, želim da istaknem da je u knjižari super ekipa, nas devetoro ovde radi i sastav je veoma šaren. Imamo ljude sa avangardnim pristupom životu, ali i one sa tradicionalnim pogledom na svet. Tako je i izbor bendova koji ovde nastupaju odraz nekog našeg senzibiliteta. Sa druge strane, to je marginalizovana muzika i nama je drago što smo u situaciji da podržimo tu scenu. Sve to je autorska muzika, sa autorskim tekstovima, što zahteva veliki angažman. Trudimo se da negujemo rokenrol vrednosti: toleranciju, slobodu, kritički pogled na svet. Tako i dobre knjige ispisuju život, a njih pišu i bitange i intelektualci. Život je niz perspektiva, pa čitanjem knjiga ljudi prolaze kroz perspektive drugih i tako grade zdrav pogled na svet.

Šta je od kulturne produkcije u knjižari bilo najposećenije, na šta si naročito ponosan?

Kada je reč o književnim programima, kroz knjižaru je prošla većina ljudi sa regionalne kulturne scene, kao i veliki broj autora iz inostranstva. Imamo lepu saradnju sa svim našim izdavačkim kućama i te stvari lako funkcionišu. Neka od meni dražih gostovanja su druženje sa Goranom Markovićem, našim velikim režiserom i piscem, kao i promocija knjige sociologa Jove Bakića. Od muzičkih programa najveća poseta bila je na koncertima bendova za koje ljudi dugo znaju. A ponosan sam, recimo, na bend Slonz iz Šapca, koji je ovde tri puta samostalno nastupao i jednom kao predgrupa. I na svakom sledećem njihovom nastupu bilo je sve više publike. Oni su nastali pre nekoliko godina, baš kao i knjižara, i lepo je videti kako rastemo zajedno. Drago mi je bilo da vidim veliki broj ljudi i na koncertima Velikog prezira, jer između njih i knjižare se rodila ljubav na prvi pogled. Koncerti Nikole Vranjkovića i Kande, Kodže i Nebojše se uvek rasprodaju, čak i kad su po dve ili tri večeri zaredom. U sećanju su mi ostali nastupi slovenačkog benda Koala Voice, hrvatskih bendova Seine i Klinika Denisa Kataneca, kao i naših Straight Mickey and the Boyz-a, Stray Dogga i Marčela. No, ponavljam, teško je doći do mlade publike. Baš pred koncert benda Koala Voice odlučili smo da 50 besplatnih karata podelimo ljudima mlađim od 25 godina, pa smo to svečano objavili na društvenim mrežama. Od te mlađe ekipe javilo se samo dvoje ljudi.

S jedne strane, ovaj prostor možda ne zadovoljava potrebe nekih popularnijih bendova. No, baš ta intima na tom malom prostoru je nešto što svirke čini posebnim.

Da, to je prva reakcija i publike i bendova. Imponuje mi to što nema negativne kritike ni sa jedne strane. Sigurno je da ima nekih nedostataka, ali ljudi to tolerišu verovatno uzimajući u obzir da je neke stvari i nemoguće prevazići. Činjenica da se bendovi vraćaju pokazuje da radimo pravu stvar. Ovo radimo organski, najiskrenije, bez ikakvih kalkulacija i interesa. Koncerti postoje samo da bi knjižara duhom živela, nema nikakve materijalne dobiti. Ovo nije idealan prostor za koncert, ali ljudi uživaju u zvuku. Tu sam veliki perfekcionista i trudim se da obezbedim maksimalni kvalitet. Koliki god da je naš entuzijazam na tom planu, moram da se zahvalim i Jovanu Marjanoviću i Batiskaf produkciji koji nam izlaze u susret i rade kompletan ton.

Šta se od literature čita i prodaje, od čega knjižara živi?

Ljudi se lako hvataju za instant rešenja i puno se prodaje liteatura iz popularne psihologije. Dobro idu i stručna literatura, filozofija, klasična psihologija. Interesantno je da se sve više čitaju knjige domaćih autora. Valjda zbog društvenih mreža ti pisci postaju vidljiviji nego ranije. Treba spomenuti i da je domaće izdavaštvo jedno od najproduktivnijih na svetu, da su naše izdavačke kuće prilično budne. Među prvima smo na svetu koji prevedu Murakamija, Uelbeka, Elenu Ferante i našim čitaocima je dostupno sve od svetske literature. To je dobar znak, jer ne bi se radila tolika izdanja da nema čitalaca. Zbog toga smo optimisti i nadamo se dobroj perspektivi za knjigu.

Da li u nekoj perspektivi planirate da ozbiljnije uđete u izdavaštvo?

Izdavaštvo postoji gotovo od početka rada knjižare, samo što je teško doći do dobrih naslova i izboriti se da produkcijom velikih izdavača poput Lagune i Vulkana koji su sada toliko veliki i glomazni da zasenjuju sve oko sebe. Dakle, imamo izdavaštvo, ali nam je produkcija tanka. Prošle godine smo objavili dva naslova, pošto smo dobili sredstva za prevod iz nekih projekata. Preveli smo "Novac" Viktorije Benediktson, švedske autorke s početka 20. veka, što je prvi feministički roman u Švedskoj. Ovih dana nam je izašla iz štampe knjiga poljskog autora Stanjislava Ignaci Vitkjeviča "622 pada Bunga ili Demonska žena". Takođe, izdali smo i sarajevskog profesora Dževada Karahasana, kao i poznatog pisca Muharema Bazdulja.

Šta je kod tebe u užem izboru literature i muzike?

Moja omiljena knjiga je "Katmandu" Stevana Pešića, takođe volim i "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića. A muzika... Oduševljen sam hrvatskim bendom Seine, naleteo sam na njih pre nešto više od jedne godine i ne mogu da prestanem to da slušam. Volim i War On Drugs, njima se svakodnevno drogiram. U osnovi je sve to rokenrol i varijacije na tu temu, od amerikane do garažnog roka. Nisam hermetičan sa muzikom, volim čak i dobru narodnu muziku da slušam. Eto, omiljena narodna pesma mi je "Svud me diraj, al' u srce nemoj". Licemerno mi je kada ljudi kažu da ne podnose narodnu muziku, a žive u zemlji koja je po njoj karakteristična. Prosto, nemoguće je ne očešati se o narodnu muziku u Srbiji.

Na kraju, da čujemo (pardon, vidimo) kakve utiske sa sobom nose bendovi koji su nastupali u Bulevar Booksu. Krajem 2019. godine izuzetno zapažene nastupe u "knjižari" imali su sastavi Slonz, Seine i Kanda, Kodža i Nebojša, pa smo se iz tog razloga opredelili baš za njihove predstavnike.

Nikola Mijailović (Slonz): Ja obožavam da sviram ovde, ovo je već četvrti put kako nastupamo u Bulevar Books. Imali smo i druge ponude za nastupe u Novom Sadu, ali mi zaista volimo da sviramo u "knjižari". Kako zbog intime i ambijenta, tako i zbog zvuka koji je ovde sjajan. Zanimljivo je i da, kada se vratiš kući (u Šabac, op. aut.), prijateljima kažeš kako si svirao u knjižari, kao nekom underground prostoru. Ja iskreno verujem da će za desetak godina ovo biti kultno mesto u Novom Sadu.

Ivan Ščapec (Seine): Prvi put smo ovde nastupili pre nekoliko meseci i oduševili smo se organizacijom, zvukom, prostorom, ljudima, atmosferom... Ja, generalno, veoma volim knjige, tako da me miris sveže štampanih knjiga dodatno inspiriše. Bez uvijanja mogu da kažem da smo od srpske publike, što će reći i novosadske, dobili veliku podršku i to nas je prijatno iznenadilo.

Bez uvijanja i mi možemo da konstatujemo da ste potpuno atipičan bend, ponajviše zahvaljujući vokalu, tj. tebi.

Hah, ljudi uglavnom misle da sam žena, to je njihova najčešća reakcija. Bude i komentara da im se moj glas ne dopada i to zna da ih odbije. No, vremenom je i takvih "kritika" sve manje. Iz nekog razloga nemamo previše ženske publike (što se na poslednjem koncertu u Bulevar Booksu pokazalo kao apsolutna neistina, op. aut.).

Janko Mostarlić (Kanda, Kodža i Nebojša): Ovde (u "knjižari") se osećamo kao kod kuće, pa su nam svirke zbog toga još bolje i luđe, što ste mogli i da vidite. Drago nam je što smo svirali na otvaranju Bulevar Booksa u ovom prostoru. Tada je bilo leto, svirali smo ispred ulaza i koncert je bio akustičan, ali je svakako bio lep osećaj. Sada je to već znatno opuštenije, vidite da nam je na poslednjoj svirci od strasti i energije pukla koža na dobošu, pa smo morali da napravimo pauzu od sedam i po minuta (tačno u sekund, op. aut.). Sada već ovde poznajemo dosta ljudi i radujemo se novom susretu sa njima, naročito na koncertima.

Bojan Božić

Journalist. Photographer. A solid one. With a tendency to become excellent. Someday...

Ostavite vaš komentar

Back to top